Завештање

На Малу Госпојину 21. септембра Таин слави три године постојања у свом Завичајном огњишту. У српској историји постоји много дуже, а заборав никад није смео да се деси. Век касније, септембра 2019. поново је замирисао замешен мојим рукама, заправо одувек, био је и биће, у Његовим и Њеним. Ове празничне доставне среде прве три Крагујевчанке које су отвориле врата овом историјском Хлебу, примиће своје Таин пакете, уколико желе, као дар, […]

Овог госпојинског преподнева срела сам много знаних и незнаних Крагујевчана, дивних и насмејаних људи који се, по мом закаснелом доласку, за тили час окупише, а Таини плануше. Волим овај посебни празник, јер ме чврсто везује за духовну Мајку, а у оваквим живим сусретима препознајем ту топлу црту нашег народа. Уверена сам да је тај осећај незамењив, јер очи у очи и рука у руци имају своје речи. Због тога, на

Било нам је дивно у Сретеновића воденици. Цео дан смо провели у дружби, причајући и једући хлеб наш.Молитвом смо отворили ову прву радионицу и хвала Урошу, дивном дечаку, који се у прави час сетио оног што увек иде на почетку… и на послетку свега.Правили смо Станине погаче, од пшеничног и спелтиног брашна и Таине.Топао дан, а у очима свих још више топлине беше. Били смо расположени, испуњени и опуштени, а

Прво иде Хлеб. Свуда. На трпезу. На њиву. У хлад ливаде. На бразду. У бразду.  Уз рођења. На славе и на славља. Пред Иконе. У дочекивања и испраћања. У гозбе, свадбе и на даће. У сиромаштво. У рат. У тежанију. У бежанију. Први је у посту. Први после поста. Хлеб је спасење у причести, даровање у радости и горчина у гордости. Прво гази Хлеб у војнику, па онда војник. Најпре

Моја најранија сећања сежу до танко, танко развучених и провидних корица. Ивице оклембешене, још мало па ће на под!  Тако је то моја дивна бака радила. И то је било тако… нормално, обично, као дланом о длан. Нити ју је ко хвалио, нит’ јој бог зна шта помагао, нити око ње ко цупкао – знало се да ће бити залогаја који се воли. И то је све.  Црни рубац, прамен

Ништа не може да се пореди са хлебом. Једини пандан му је млеко, ипак… ништа тако верно не прати човека, од рођења до смрти, као хлеб. Од голих десни до десни голих.  И ништа не може, а и не сме да му се замери. Нема лошег у вези са хлебом, лоше је само када га нема. Може испасти недопечен, препечен, гњецав, неслан или преслан, али какав год и даље је

Током снимања емисије “После ручка”, Јована, водитељка, рекла је истину: ако се хватамо мешења – слутимо на зла времена. Тако је то уврежено у нашем народу. Нажалост та зла времена дуго нам трају, бојим се баш зато јер смо заборавили и да месимо и да једемо свој хлеб. Дете које одраста гледајући мајку како га храни кором свог хлеба, а већ га је задојила својим млеком, не може тако лако

Поносна сам на сваку кору, окрајак, средину и на сваки жар… дим, пепео и гар… на сву милину Огњишта свог.  Овде је све умешено ручно и по старињски, од нескромно врхунског брашна органски узгојених житарица, млевених под воденичним каменом на Топлици.  Пут сваког овог залогаја је дуг… трпељив… гарав, знојан и сладак. Укусан и укупан. Задојен и пун. Неишчашен из наслеђа и неизбрисив из сећања.  И по први пут ћу рећи

На данашњи дан, пре два лета, испекла сам свој први Војнички Хлеб. Ни слутила нисам да ће ми заувек променити живот.  Недуго потом појавио се у јавности и изазвао емоције, јер писала сам о њему… О Таину,  волела сам га,  носила на кућне прагове… радила нешто што досад нико није: својим осећањем ширила сам сећање на заборављени предачки хлеб из славних балканских и великоратних битака.  За све ово било је

Ово је последња цигла СРУШЕНЕ касарне у Ваљеву. Још крајем 19. века народ ваљевског краја ју је својим рукама подигао по указу Обреновића којим се у Србији започињу изградње касарни, а неки чудан народ, савремен, такође из овог чувеног краја, пре 2-3 године до темеља ју је срушио! Недељама и месецима развлачили су оно што су њихови прадедови градили, газећи по њиховим костима и смејући се њиховим лобањама које су,

Scroll to Top