Таин је српски војнички хлеб. Најслађи ратни залогај наших предака, учесник битака, сведок жртава и аманет потомака. У боју љут, у глади немилосрдан, у добру добар, у злу предобар.
Први војнички хлеб, после Великог рата и још већег заборава, замешен је и испечен у Ђуриселу, уочи Мале Госпојине 2019. године, а потом и однесен на први крагујевачки праг који му је отворио врата. Уследиле су хиљаде хлебова и хиљаде прагова широм Србије.
Слава Господу.
Отад – досад све векне Таина са “Завичајног ” огњишта припремљене су свесно и старињски са тежњом да значење и лепота овог посебног залогаја, готово век касније, поново замиришу нашим трпезама.





“Завичајно” баштини културно, историјско и хришћанско наслеђе хлеба у српском народу.
Културно, јер ниједна светковина у Срба, славље, ни даћа, не могу проћи без хлеба.
Историјски, јер је војнички лебац сачувао српског војника, а српски војник сачувао је Србију.
Верски, јер је Хлеб светиња у Срба. Био, Јесте и Биће.
Хлеб је душа огњишта и све оно добро у људима, а све што у људима добро није, рекла бих, није ни од хлеба њиховога.
Најбољи је кад је свој. Најлепши – кад се с неким дели. Најстрашнији је кад је отет, па клет, а најукуснији је онај најсиромашнији, он је некако посебно сладак… и свет.