Таин

Летa Господњег, иљаду осамсто педесет и пете под Маљеном се савила жена.
Јечи час пригушено, час јетко и кроз зубе, а са слепоочница јој капље зној.
Сама је, a и није, управо се из њеног тела дели ново. За хладнијих дана овде бије
поштено, али лети ћарлија, а овај сувоборац баш јој сад прија. Бела марама одавно joj
склизнула низ плећа, а дуга коса гужва се и мрси.

Овог лета Анђелија је планинка, с чобанима музе стоку, цеди и суши сиреве, прави
кајмак и пуни чаброве. Њен је ред. Преселила у колибу и млекару, подаље од куће и
по цео дан је на ливади окружена пашњацима, врљикама и воћем. У овим увалама и
брдима, на радост деци, сира и млека било је увек.
Порођај ју је, рекло би се, затекао неспремну, али она рађа већ тринаесто, а искуство
материно не греши.
Шакама што миришу на млеко грчевито се држи за земљу, тако јој трава дође још
зеленија, а земља сировија. Савијена, довукла се до оближње шефтелије…наслонила
се на дебло старе знанке. Дубоко дишe и повремено баца поглед у крошњу.

И пре него што роди прво жена зна да ће је болети и јако и мучно, али и кад је болови
сустигну она не мисли да их је могла избећи, нити то пак жели.
Рађа, а не зна хоће ли јој поживети и докле, мушко ли је или није, какво је и ко је, мати
једино зна да је то њена света дужност која је боли и коју она воли.

Сунце је кружило око Маљена, а белина женских колена још је лепше бљескала под
старом крошњом оне која је већ небројено пута родила.
Бела сељачка кошуља умрљала се крвљу, знојем и травом.
Сви великани рађају се са великом душом, али једино што је од њих веће – душе су
њихових мајки.

И Анђелија и шефтелија тог јулског дана родиле су, ни мање ни више, нeгo ђенерала
Прве армије, војводу над војводама.
Али…још је Сувобором шибало, а Колубаром текло док су сви сазнали за ову ранку
струганичку.
Војвода Мишић, пре и после свега, у души беше и остаде велики пастир Великог рата.