Овог госпојинског преподнева срела сам много знаних и незнаних Крагујевчана, дивних и насмејаних људи који се, по мом закаснелом доласку, за тили час окупише, а Таини плануше.
Волим овај посебни празник, јер ме чврсто везује за духовну Мајку, а у оваквим живим сусретима препознајем ту топлу црту нашег народа. Уверена сам да је тај осећај незамењив, јер очи у очи и рука у руци имају своје речи.
Због тога, на оваквим местима Шумадије, осећам да сам заиста код куће.
Још одавно интуитивно сам рекла да ме је хлеб мој спасио и мислим да још нисам у потпуности свесна величине тог значења. Тек понекад, у предаху попут овог, расветли ми се ум, а срце прошири још и још…
На овај духовни празник посвећен Богомајци постављам слику оног којег је његова мајка, проста и неука српска сељанка, а ни јој имена не памтимо, испратила у рат још 1912. г. баш са овим лебом у његовим рукама.
Божја воља је била да је тај Таин ономад спасио њега и његову, а данас ево… и моју душу. И све нас између, испред и иза оваквих духовних светионика у нашем народу.
Постављам Алексину слику, јер данас ко год је пришао – знао је, чуо је или начуо за Таин, а Таин је пронео овај младић кроз свих шест година рата и вратио га је кући, као што га је мајка његова заветовала.
Да није било његове преданости и самопрегора ми данас не бисмо били народ који има у власништву ту исту векну хлеба која стоји у кутији пиротског Музеја, замешена још пре век и кусур рукама његове безимене мајке. Она је пред својим иконама својом љубављу, брижношћу и простотом овај лебац учинила литургијским залогајем.
И баш због тога и у најстрашнијим ратним искушењима, кроз одсутне тренутке кроз Албанију, па пробој Солунског фронта, овај човек га ниједном није загризао, јер тај Хлеб је још тад био, ко што је и сад – свет.
Сачувала га је светиња вере и пожртвовања.
Да није било Алексе Здравковића и његове мајке ми се данас не бисмо окупљали око Таина, не бисмо му се дивили, нити би Бог зна шта о њему знали.
Велика је снага у делима нашег народа.
И цео век касније, погледајте, способни смо да осетимо, поштујемо и да се поносимо делима једне просте и топле српске мајке и њеног (не)обичног сина – редова.
Слава им.