Алекса Здравковић

Душа ми је мирна. Дан благословен. Борба незавршена.
Видела сам Алексин Таин… дуго смо били заједно. Да бисте и сви ви једнога дана могли да му се поклоните предстоји велики рад… велика битка да се оваква светиња сачува за сва поколења после нас.
Шта год учинила на ширењу истине о духовној и материјалној вредности хлеба у нашем народу биће непотпуно док овакво наслеђе не буде сачувано од пропадања.
Мила Панајотивић, кустос Музеја и ја, од првог контакта имамо исту жељу – учинити могуће и немогуће да сви, баш сви Срби имају ту привилегију и част, да кроз овакав пример виде и осете како су наши стари веровали и волели.

Посебан је, готово нестваран осећај узети у руке ордење које је обасијало живот овог човека. Мирис старине тешко је пренети, титрај нутрине такође, али кад осећање чува сећање отвара се и препознаје ново биће у коме смо сви, хтели или не хтели, били свесни или несвесни, на овом или на оном свету, трагали умом или срцем, чинили добро или лоше.

Држала сам на длану оно што је тај човек чувао на грудима.
Пронашла сам и гроб породице Здравковић. Упалила свеће. Целивала га, прекрстила се и захвалила. Шта је још могуће?!
Да немогуће постане могуће.
По божјој вољи.

Scroll to Top