Имала сам част да читам оригинални рукопис ратног свештеника, оца Светозара Ивошевића из Белосаваца, крај Тополе. Ово дело благословило је мој потоњи рад. Ето… тако је Таин променио мој живот.
С ПРВЕ слободне стопе, септембра 1916.
“Уздаси ми се отимаху из груди, а сузе капаху низ сетно лице.
Ах, страшна је судба твоја, кукавно и напаћено Српство наше!”
“Септембра 21. смо са преноћишта пошли у 8 часова изјутра, опет уз стрмени које се постепено пењу ка Кајмакчалану, а на све стране виде се огромна брда, виде се ровови, шанчеви, разривено земљиште, гробови и други остаци страшне кајмакчаланске борбе. Прошав поред палог Кајмакчалана,који нам остаје лево, пењући се на висину од 2000 м и осећајућ јаку хладноћу, ветар и попали ињем, стигосмо на преноћиште на Флоку, у подножју Кајмакчалана.
Под Флоком смо остали од 22. до 29. септембра, а за то време је наш 1.батаљон био у резерви, а 2. и 3. отшли на положај Соко и Трнавску косу, па је потом пришао и 1. батаљон и пук цео је ступио у борбу око 27. септембра.
Пео сам се на врх Флоке одакле дејствује на Добро Поље, Соко,Трнавску и Браздасту косу француска тешка артиљерија и наша хаубца и одатле посматрао наш Битољ у пространој Пелагонској равници, са кривудавом Црном реком, горостасне и снежне врхове Перистера. Посматрајући сваки дан страховиту борбу која се око Битоља водила и чежњиво блудећи бацах погледе са ове прве стопе слободне земље Српске, после једне године од одсупања, тамо далеко на север, вама милима и драгима нам, који страдате под опаким непријатељем, који сте због тога за жаљење, као што смо за жаљење и ми који прошав кршеве албанско-црногорске, пропадајући идемо, и уз савезнике сваку стопу ослобођене Отаџбине скупом крвљу својом заливамо и иначе проређене редове своје смањујемо.
Уздаси ми се отимаху из груди, а сузе капаху низ сетно лице.
Ах, страшна је судба твоја, кукавно и напаћено Српство наше!”
Светозар Ивошевић, ратни свештеник V шумадијског прекобројног пука
Напомена: текст је прекуцан апсолутно верно, без стилских улепшавања и правописних корекција, онако како сам га гледала на пожутелој хартији из 1915 – 1919.