Ово је последња цигла…

Ово је последња цигла СРУШЕНЕ касарне у Ваљеву. Још крајем 19. века народ ваљевског краја ју је својим рукама подигао по указу Обреновића којим се у Србији започињу изградње касарни, а неки чудан народ, савремен, такође из овог чувеног краја, пре 2-3 године до темеља ју је срушио!

Недељама и месецима развлачили су оно што су њихови прадедови градили, газећи по њиховим костима и смејући се њиховим лобањама које су, изгледа, залуд постале лобање. За време тифуса у Великом рату овде су полегле безбојне кости. Брдо изнад зове се Костурница. 

Замислите како сада изгледа тај простор… ливада зарасла у траву… широка и огромна, на њој ни трага славе, само логорска жица да унутра ни деца не би лопту потерала. Иза жице путељак којим је војвода Степа волео да шета и брдо које скрива кости. И тужни, они који су одрастали уз ово здање.

Јуче сам била у Ваљеву. Очи не верују да је ту некад била највећа и најмоћнија војна зграда која је носила име 17 пука Дринске дивизије, а ум још више не би да поверује да ико може тако насилно и јадно да унизи себе.

Тај исти 17 пук Дринске дивизије данас је, а пре 105 година, крочио на Капију слободе. Освојио је Кајмакчалан.

На тај дан касарна је срушена. Намерно. Насилно. Невероватно!

И данас је 18. септембар.

Ову последњу старињску циглу, у овој ручно рађеној торби, с најлепшим именом на свету… понела сам кући. Постала сам чувар голог и ишчашеног камена. Када би проговорио – плакао би.

Пољубила сам га.

Scroll to Top