Увек сам говорила да ће ме само хлеб мој спасити. Сећам се… донела сам Таин једном познатом суграђанину, сели смо да прозборимо коју и излетоше ми истине моје, а он рашири очи, повиси тон и груну: “Не само тебе, све нас! Само ће нас хлеб наш спасити.”
Никад то нећу заборавити.
Отад време се брзо променило, а недавно беше. Гледам… још се спава. Треба устати зором и посматрати дан. Онај ко ради смиреног је ума, а онај ко верује мирне је душе.
Радим од јутра до ноћи, често до поноћи, некад уз коју паузу више, често и без поподневне кафе, а пијем свега две. С места одакле вам пишем, гледам у врх Гледићких планина, а шума ми је на дохват руке. Избила сам врата са стражње стране куће да бих гледала у њу и у Бога. Окупана сам сунцем са свих страна и печем вам хлеб који храни вас и мене. То је тај насушни којег сваког јутра у Оченашу целивам. Сваки који стигне до вас прво мени отпуцкета најлепшу песму и замирише најлепшим миром, прво обрадује мене, па тек онда вас. То је награда.
Десет година свог живота дала сам школи на најбољи могући начин, онако како памтим школу, васпитање и образовање из свог детињства. Оно је одавно у успоменама и у рушевинама. Нигде више нисам срела такав васпитно-образовни профил.
По доласку у Крагујевац, у начелништву Округа за Шумадију речено ми је, уз присуство сведока, да за мене посла ни овде нема, просто…. и пошто нисам потрошила три пара ципела да би стигла на власт. Мој сведок, старији човек, остао је у шоку… “Видите ли сад да овде ‘леба нема. Нисам ли Вам говорила?! “
Ни мој списатељски рад, ни објављена књига ништа нису значили. Све добро и дато васпитању прегажено је и обрисано нечијим ђоновима који се диче својом лепотом. А сваки ђон је прљав, чист може остати само образ.





Годину дана нисам зарадила ни динар. Апсолутно ништа. И преживела сам скупа са својом децом. И онда ми је Господ дао у руке Хлеб. Васкрсао је Таин, а њиме и мене. Богу хвала што сам слободна.
И данас, док се бежи међу зидове и у страхове, кад су сви напустили своје позиције и пропозиције, ја и даље крстарим градом и навече долазим у своју базу која гледа на Гледић и у Бога.
Без села неће бити опстанка. Дан за даном само у ту стварност гледамо. Ко не буде имао своје парче земље и неба – остаће роб довека. Вратимо својим дедовинама, подигнимо плотове, оживимо баште, оранице, орежемо воћке и спремимо амбаре, а на таквом месту руке ће нам бити заузете од свитања до сутона, и дуже, и неће ником пасти на памет да укључује телевизију.
Са собом, у своје сеоске кућерке, понесите само себе, своје ближње и иконе. И целивајте их… Ох, много, много их целивајте… дан и ноћ… Плачите над њима! Чувајте их. И верујте лику Божјем. Господ никад никог није напустио, можемо само ми да напустимо Њега. То и чинимо.
Мајка понекад, у неким незамисливо тешким условима мора да напусти своје дете, али Божја Мати никад ниједно своје дете није оставила. Зато… не повређујмо своју Мајку, јер иако велика, моћна и светла, она је ипак… Мајка.
Она је та која је гледала страдање свог Сина, доживела нешто најгоре што једна жена и душа у телу може да доживи и опет је обилата милошћу.
Светло које нас сваки дан купа – Њено је светло. Ветар, пупољци, цвеће, траве, олистале горе, жуте ливаде… све су то благодети које тихо зову и вапе. Све је то Бог. А, где смо ми?
Последња ће бити Господња. Чувајмо душе. Сада, у време великих и брзих промена, одваја се кукољ од зрна, вера од невере и ђон од ципеле. Неће ни сви ђонови да служе истим ципелама!
Ми смо овде да бисмо следили учења, вештине и знања наших предака. Да бисмо имали шта да оставимо нашим потомцима. Ако зазиремо једни од других, бежимо једни од других, ако не целивамо крст свој – ми смо изгубљени, а мрак се томе радује. Мрак бежи од светла. Будите светло. Изроните из себе предачки зов, уживајте у природи и не бојте се ближњег свога.
Погледајте колико доброте је у свима нама! Не би постојао страх да то добро није узео мрак. Доброта људска је материјал за обраду. Добро поседује чистоту, али Добром је потребна и мудрост. Мрак зна да је Доброта најјаче оружје. То се види кад се избаци телевизија из куће. И кад се упосле руке.
Зато… аплаудирам само Господу и Хлебу.
У њима је све што ми је икад требало. Све друго је мачји кашаљ.
Пробудише се деца у међувремену, изговорише свој јутарњи Оченаш. Устадох и ја да убацим нову туру на печење. Неопажено ћерка ми украде место, седе испред лаптопа, зачита се и написа:
“Мајка воли да меси хлеб.”