Јуче сам, по први пут, залутала у ову лепоту. На улицама Крагујевца беше страшна гужва, једва нађох паркинг, па пружих корак, јер већ сам каснила, а не волим да касним, тако су ме учили. Извињавам се што су ме чекали и пратим мог домаћина. У срцу сам града. У једном од пасажа, па још иза. Овде је редакција “Гласа Шумадије “. Закорачих на степенице, али видех да улазим у 19 […]
Прво сам угледала овај комад неба. Одозго сам сишла, с овог облака, преко стрмог крова, низ оџак, па доле до огњишта. Уместо ове траве имали смо сељачко двориште пуно каменчића, утабано корацима живих и оних који су ту живели. Дуго. Дуго. Дуго. Под овим кровом ниједан свој хлеб нисам замесила. Нисам стигла. Јер, кроз ова, довека отворена врата, отишла сам на брзину, на силу, непланирано… неснађено. Одједном! И, у нутрини
Данас је слава наше сеоске цркве у Ђуриселу. Нека је на здравље и на спасење свим сељанима и свим Србима где год да су. Требало би да поставим икону Богородичину или Вазнесење Христово, као што и хтедох, а онда повуче ме ова покошена ливада на само пар корака од икона и храма. Господ је свуда. Видим Га свуда. Застала сам с децом пред том лепотом. Загазила у кошевину. Стајала и
Моја најранија сећања сежу до танко, танко развучених и провидних корица. Ивице оклембешене, још мало па ће на под! Тако је то моја дивна бака радила. И то је било тако… нормално, обично, као дланом о длан. Нити ју је ко хвалио, нит’ јој бог зна шта помагао, нити око ње ко цупкао – знало се да ће бити залогаја који се воли. И то је све. Црни рубац, прамен
Током снимања емисије “После ручка”, Јована, водитељка, рекла је истину: ако се хватамо мешења – слутимо на зла времена. Тако је то уврежено у нашем народу. Нажалост та зла времена дуго нам трају, бојим се баш зато јер смо заборавили и да месимо и да једемо свој хлеб. Дете које одраста гледајући мајку како га храни кором свог хлеба, а већ га је задојила својим млеком, не може тако лако
Не знам на шта ми више мирише… на детињство, на огњиште ил’ згариште… на најдраже ми руке и старичину силуету, и под рупцем очи плаве и топле… на тугу што их више нема или на радост… на сећање и осећање што поново могу све да (д)оживим?! Банијска ЦИЦВАРА. Краљица укуса. Најпрофињенији залогај мог детињства. И она – моја бака од које наследих све што сада имам и умем. Чист домаћи кајмак из
Снимали смо, до предвечерја, нешто многоооо лепо. Дивно. Мени најдраже. Вратила сам време уназад и поклонила се сенима Предака, Завета и Хлеба. Искрено, ко и увек. Без задршке. С поносом. Хвала дивној екипи РТС, “Од злата јабуци” и воденици Цицић на ватри, топлини и гостопримствуна дану овом леденом и кишном. Није нам први пут. Велико хвала везиљи Светлани М. на прелепим детаљима којима је украсила и мараму и мене. Такође, драгој Сузани Горјанац, ткаљи, на
Огњиште је душа сваког залогаја, а душа хлеба је у души сваке српске мајке, зато је ово њен – МАЈЧИН хлеб. Њему ништа не треба додати ни одузети да би вазда савршен био, чак и када савршен није, а не ваља само када га нема. Срећна сам што моја деца једу корице и срединице које им моје руке спреме. Срећна сам што моја девојчица са непуних дванаест уме да га замеси.
Дакле… многи ветрови су ме косили и многи ће јоште доћи, али који год да наиђе не верујем да ће одувати ову моју тежачку страст ка Огњишту и дому. Све што могу да купим, а на продају је, тражим и гледам да буде домаће. Веома пазим где остављам свој динар. Српски сељак. Он је та институција, локална занатска радња и тихи стуб овог невремена. Е, ту купујем, код њега и
