Током снимања емисије “После ручка”, Јована, водитељка, рекла је истину: ако се хватамо мешења – слутимо на зла времена. Тако је то уврежено у нашем народу.
Нажалост та зла времена дуго нам трају, бојим се баш зато јер смо заборавили и да месимо и да једемо свој хлеб.
Дете које одраста гледајући мајку како га храни кором свог хлеба, а већ га је задојила својим млеком, не може тако лако одустајати, не може ни лако напуштати, а никад неће презрети отаџбину, порекло и наслеђе.
Ако презре, а јело је мајчин или бакин хлеб – сазрело још није.
Модерна времена донела су западњачку поруку да је добро све што се може купити и да је куповина у великим маркетима, што већим – то бољим, једино наше добро. Докле нас је то довело видимо данас и сами.
Истина је да не можемо ни сами све да произведемо, али бар можемо да купујемо од оних локалних, малих и сеоских домаћинстава, или да размењујемо производе, ако имамо свој.
Они који немају своје производе, а морају да живе, онда бар нека помажу свог сељака… комшију или познаника који нешто својим рукама ствара.
Тај ће му сигурно оставити и који грам више. И никуд не може побећи. И својим делом подмеће свој образ. И његово је сигурно боље.
Ако вас ико од малих локалаца покуша преварити – никад више нећете купити ништа од њега, па зашто онда остављамо новац великим и туђим ланцима који нас непрестано варају што сумњивим квалитетом, истим таквим пореклом и без имало милости – код њих нема шака више, а ни пара мање!
Када будемо више волели своје мале произвођаче почеће нам бољитак. Тада и они мали који су понекад покушали да преваре неће имати мотива да то чине, јер ће осећати да су вам/нам потребни, да су поштовани и да су замењиви: ако им производ или они сами нису добри – мењаћете их. Просто.
И чуваћете оне који вам злата вреде.