Тај 22. септембар 2022. Враћам се из Војног архива у Београду. Да могу тамо бих провела три дана и три ноћи без изласка на ваздух. То је посебна чар.Јуче смо Таин и ја обележили три године заједничког постојања, а данас, по одобрењу Архива, имала сам времена за свој истраживачки рад.Мало бега од војничког теста у дигитализована стара војна документа – није на одмет.И, гле чуда, први који сам отворила био […]
Душа ми је мирна. Дан благословен. Борба незавршена.Видела сам Алексин Таин… дуго смо били заједно. Да бисте и сви ви једнога дана могли да му се поклоните предстоји велики рад… велика битка да се оваква светиња сачува за сва поколења после нас.Шта год учинила на ширењу истине о духовној и материјалној вредности хлеба у нашем народу биће непотпуно док овакво наслеђе не буде сачувано од пропадања.Мила Панајотивић, кустос Музеја и
На Малу Госпојину 21. септембра Таин слави три године постојања у свом Завичајном огњишту. У српској историји постоји много дуже, а заборав никад није смео да се деси. Век касније, септембра 2019. поново је замирисао замешен мојим рукама, заправо одувек, био је и биће, у Његовим и Њеним. Ове празничне доставне среде прве три Крагујевчанке које су отвориле врата овом историјском Хлебу, примиће своје Таин пакете, уколико желе, као дар,
На данашњи дан, 15. септембра 1918. овај Таин поскакивао је у Алексиној торбици од силине његових корака и од милине му у грудима, коначно – Србији…кући! Господ је овом Србину дао велике дарове и још веће задатке, а зашто је то тако заувек ће остати само између таквих душа и Њега – Господа Бога нашега. Осим што нам је оставио овај Хлеб, Алекса Здравковић из Пирота сачувао је и заставу
Имала сам част да читам оригинални рукопис ратног свештеника, оца Светозара Ивошевића из Белосаваца, крај Тополе. Ово дело благословило је мој потоњи рад. Ето… тако је Таин променио мој живот. С ПРВЕ слободне стопе, септембра 1916. “Уздаси ми се отимаху из груди, а сузе капаху низ сетно лице. Ах, страшна је судба твоја, кукавно и напаћено Српство наше!” “Септембра 21. смо са преноћишта пошли у 8 часова изјутра, опет уз
Овог госпојинског преподнева срела сам много знаних и незнаних Крагујевчана, дивних и насмејаних људи који се, по мом закаснелом доласку, за тили час окупише, а Таини плануше. Волим овај посебни празник, јер ме чврсто везује за духовну Мајку, а у оваквим живим сусретима препознајем ту топлу црту нашег народа. Уверена сам да је тај осећај незамењив, јер очи у очи и рука у руци имају своје речи. Због тога, на
Јуче сам, по први пут, залутала у ову лепоту. На улицама Крагујевца беше страшна гужва, једва нађох паркинг, па пружих корак, јер већ сам каснила, а не волим да касним, тако су ме учили. Извињавам се што су ме чекали и пратим мог домаћина. У срцу сам града. У једном од пасажа, па још иза. Овде је редакција “Гласа Шумадије “. Закорачих на степенице, али видех да улазим у 19
Делић спелтине лепоте уочи доставе у Крагујевцу. Штрудла са јабукама и Чоколадни меки хлеб са благим укусом менте и вишања. Волим претакање ових предивних природних боја, поветарац са трема, поглед у брдовито зелено и шољу вечерње кафе. Не могу замислити живот без љубави, а камоли живети га таквог…беживотног. Волите.
Прво сам угледала овај комад неба. Одозго сам сишла, с овог облака, преко стрмог крова, низ оџак, па доле до огњишта. Уместо ове траве имали смо сељачко двориште пуно каменчића, утабано корацима живих и оних који су ту живели. Дуго. Дуго. Дуго. Под овим кровом ниједан свој хлеб нисам замесила. Нисам стигла. Јер, кроз ова, довека отворена врата, отишла сам на брзину, на силу, непланирано… неснађено. Одједном! И, у нутрини
Сви смо у овом кругу, све наше руке, мале и велике. Све што се види и још више оно што се не види. Хвала пријатељима који су урадили поставку још на самом почетку. А они који се заиста сећају почетака сетиће се и првобитних цртежа који су служили уместо логоа. Мноштво дивних, уникатних и јединствених сличица вредно је креирала моја Митра, с непуних десет. После цртања – сецкала их је,
