Септембра двадесет и другог…

Тај 22. септембар 2022.

Враћам се из Војног архива у Београду. Да могу тамо бих провела три дана и три ноћи без изласка на ваздух. То је посебна чар.
Јуче смо Таин и ја обележили три године заједничког постојања, а данас, по одобрењу Архива, имала сам времена за свој истраживачки рад.
Мало бега од војничког теста у дигитализована стара војна документа – није на одмет.
И, гле чуда, први који сам отворила био је Трећи пешадијски пук првог позива у којем је Алекса Здравковић ратовао свих шест година свог живота, носећи уз себе свој Таин.
Зашто ми је баш у ово време стигла посета Архиву?!
Па… ваљда зато да би све било још мало посебније и души привлачније.

И тако… запис почиње од мобилизације у Пироту која је трајала 19/20. септембра, а на данашњи дан 22. септембра 1912., закључно са 23. успешно је окончана.
Сви војници су примили своја задужења, оружје, муницију и чекали су даљи ратни распоред, а он је гласио: покрет ка Бабушници, сабајле 24. септембра.
По речима команданта, потпуковника Ивана Павловића, одзив је био одличан.

Дакле, ових дана, пре 110 година, она тиха, топла мајка којој не знамо име, заветовала је сина, када је примио своје прво следовање у касарни, да га не нипошто не поједе и да га уз себе носи.
Тај ратни и заветни хлеб и данас постоји, а Алекса га је званично са данашњим датумом понео у Први балкански рат, потом у Други, па у Велики рат, на Крф, па кроз Солунски фронт назад…
У почетку отоме ником није причао, све до Битољске битке када му је метак пробио стаклену чутурицу за воду и охладио се у њој, уместо у његовом телу.
Тек тада почео је да верује. Најпре он сам истински да верује. Дотад из поштовања према мајци и традицији дао је реч и држао је реч, али отад је свуда са собом носио и ту чутурицу и Таин.

Већ у првим минутима читања приметих да је командант помно бележио сва важна дешавања унутар јединица током свих дана рата, па је тако реч хлеб упала у моје око одмах и понављала се стотине пута.

Знамо сада потпуно поуздано ког дана су војници примили своје следовања, и колико, јер је то важно. Уз сваки догађај који прати војску стоји белешка колико су векни имали, јер било је дана када због ломљења кара и комора просто нису имали шта да приме за оброк. А хлеб је важан. Ужасно важан. Без њега се не може никуд. Не може се напред без те коре насушне.
На лицу места могло се скувати и посркати, али хлеб је морао да стигне данас за сутра.
А некад… некад су добијали само пола следовања, или га није било дан за даном.
Ничега. Ни куваног оброка, ни ‘леба.
Лоше време, кише, па снегови, неприступачан терен у кретању ка јужној српској земљи чинио је да су после свих напора остајали дуго гладни.
Постоји запис колико су тачно џакова брашна узели из једне сеоске воденице…По околним селима, у кућним пећима, жене су месиле и тако су се испомагали.

А онда када су навалиле јаке јесење кише, реке су набујале и воденице су престале да мељу…
Мука. Са свих страна тешкоћа.

А моја мука беше што нисам доручковала и ништа не понесох сем пар Таина са собом, које сам поделила, али поједох онај најмањи са шљивама, наравно. Цео тај “радни” дан ме је држао.

Али, како се држао један Алекса, питам се! Он је трпео глад и још штошта.
Знам себе… нисам у стању да издржим једно преподне без залогаја, а тај човек је издржао све.
Такве громаде од људи просто вуку моје дивљење и ја му се не опирем, дивим се снази и чистоти наших предака.
Глад је најстрашнији непријатељ. Истрпети и остати честит – чудо је које не може без духовне потке.
Пишем о томе ко смо били, јачајући себе, пишем чежњиво да се сетимо какви смо били.
Пишем призивајући оно време кад се никуд није ишло, нити се шта радило без Бога. Пишем, јер бар пола мене живи у простору који не припада овом свету, овом… оваквом какав је.

Уживала сам. Не памтим кад сам овако утонула у мир и тишину препуну живописа, боја, мириса и слика, све их видим, а не морам ни очи да склопим.
И поновићу ове посете. Не требају ми путовања, ни одмор ми не треба, само да уроним у свој свет… само то ми је потребно.
Септембра двадесет и другог, на данашњи дан, али пре сто десет година, Алексин хлеб беше још свеж и мирисан на дну његове торбице.

Scroll to Top