ФУРУНА је огњиште, а огњиште је душа дома.
Српска кућа није постојала без ватре, верига и хлеба. У нашем народу огњиште је светиња.
Чак и приликом гашења или продаје нови власници пазили су да га не повреде.
Ниједна кућа није могла без фуруне – малог топлог простора озиданог природним материјалима у коме се пекао хлеб за породицу, а породице су некад биле велике.
Када сам изабрала Шумадију за свој дом и село, за које раније никад ни чула нисам, и пре куповине, ту иза куће у својим визијама, видела сам ватру… место у којем бих пекла хлеб за своју децу.
Ни слутила нисам да ћу га месити за све вас, нити да ће у мој живот ући Српски Војнички, а с њим и све добро које само Хлеб донети може.
Када је постало јасно да Таин полако мења мој живот потреба за фуруном, правим домаћински огњиштем, постала је мој врховни задатак. Пећ, коју сам пре више година предосетила, заиста се и остварила на само који метар даље од зида уз који сам је, у мислима, озидала.
Желим да поново осетимо колико је важно да нас греје ватра и колико је дивно да живимо са својим жаром, у сваком смислу те пребогате наше речи.
Топлину дома ништа не може заменити. Када нестане огњиште настаје огромна празнина која се ничим не може испунити.
Господ је дао да, као и многи Срби, доживим тај губитак и да вам пренесем да је, на свој начин, раван смрти.
То је оно што се у сржи зове завичај. Корен. Ћелија. Најраније сећање које нас одређује као људе.
Ту, поред огњишта, одлучује се какви ћемо људи постати, шта ће нас кроз живот водити и за шта ћемо у животу горети.
Поред свих недаћа Господ је дао и да се може васкрснути. И поново се може ватра упалити. Душе су та светлост, топлина и дом.
Сећање и осећање не би били тако нераздвојни да нису попут ватре и дима. И то је Господ дао, да кроз сећање понесемо осећање… а да оно ствара нова сећања. И тако у круг, јер и зрно и погача су округли.
И тако… тек када смо запалили прву ватру, схватила сам да смо заиста на свом новом Огњишту. Дубину тог осећања никад нећу успети да вам пренесем.
Грађење фуруна и мешење хлеба стари су занати. Оживимо их.
Ево, ми смо почели.
Ложење и печење тежак су посао, али слободан, мирисан и леп.
Свака цигла помно је стављена и свака је земљана, печена на сунцу,
Облик кошнице, коју у својој завршници добија, толико је величанствен да ми није преостало ништа друго осим да стварам нектар…
Како је то изгледало можете видети кроз фотографије.
Господин Радисав Стакић, професионалац и уметник, изнео је ово старо здање лако, без по муке, савршено, уз осмех…и мене.
Знање и вештине оваквог заната данас права су реткост.
Када смо упалили прву ватру, свака следећа горела је још јаче.
И то је Господ хтео. Слава Му.