Када бих могла да опишем себе у пар речи, у једној или ниједној била би то она… Најлепши колач на Земљи, достојна царства на Небу.
Мека и мирисна. Душа душина. Ћутљива и пожртвована вазда је била симбол постојања. Котураста и колутаста спајала је одвајкада и небо и земљу. Зрно и ткиво њено достојни су тела Господњег.
Најлепша је у жртвовању. Најукуснија у немању и најслађа у давању.
Станина погача, дело свој мајки српских, свих Стана и свих имена од постања досад.
И у неправди праведна, сита и своја, ова српска погача лице је и наличје мог живљења.
Опора злу, добрим рањива, тиха и самосвојна, а непрестано збори.
Кора хлеба и зрно соли, а између ми…
Само то нам једино и уистину треба.
Живети пуноћу кружнице. Испунити ткиво непролазношћу, јер и кад прође, Живот и даље живи, са дахом и без даха… ал ‘живи.