Прво сам угледала овај комад неба….

Прво сам угледала овај комад неба. Одозго сам сишла, с овог облака, 

преко стрмог крова, низ оџак, па доле до огњишта. 

Уместо ове траве имали смо сељачко двориште пуно каменчића, утабано корацима живих и оних који су ту живели. Дуго. Дуго. Дуго.

Под овим кровом ниједан свој хлеб нисам замесила. Нисам стигла. 

Јер, кроз ова, довека отворена врата, отишла сам на брзину, на силу, непланирано… неснађено. Одједном!

И, у нутрини својој, остадох више гладна но сита, али задојена. Тада сам још била дете. Имадох који месец више но што мој син има сад.

Досад, својим рукама, направила сам хиљаде хлебова и погача, али све оне само сличе онима којих сам жељна.

Ниједна није иста.

Њих су месила срца моје баке и мајке, а мирис дима и те вреле насушне лепоте кроз овај оџак одлазио је горе одакле сиђосмо.

Под овим комадом неба научила сам најважније о животу – од себе никуд побећи на можеш.

Ко изгуби Огњиште – изгубио је једно плућно крило. Вољене – оба.

И тек тад, кад умреш, а и не знаш да си умро, родиш се поново.

Тада дишеш целом утробом.

Не живиш од сећања, већ од осећања.

Кроз овај димњак и безброј других не шири се мирис ватре ни дима, и без очију то се види, али дешава се нешто… нешто тихо, нешто беспомоћно моћно, нешто што уходи, и ћутећи збори. И не да да се прегори.

То душе наше, рекла бих, одлазе, долазе, пролазе… а не виде се.

Слава свима који су се кроз своје оџаке попели на облаке своје и отишли путем својих Поља Мирисних, и онима који су се, попут каменчића, расули августа ’95  и још се скупљају. Шаку по шаку.

Scroll to Top