Огњиште је душа сваког залогаја, а душа хлеба је у души сваке српске мајке, зато је ово њен – МАЈЧИН хлеб. Њему ништа не треба додати ни одузети да би вазда савршен био, чак и када савршен није, а не ваља само када га нема.
Срећна сам што моја деца једу корице и срединице које им моје руке спреме. Срећна сам што моја девојчица са непуних дванаест уме да га замеси. Пресрећна сам што знају сорте које их хране, њиве и воденице.
Ништа унутар детета не остаје толико дубоко као рани мирис хлеба. У мом сећању још су окорела теста са јагодица моје баке.
Откад знам за себе – знам и за растегљиве коре до пода, прстохвате брашна по поду и руке у белини.
Беле руке и црне мараме… боје мог детињства.
Већ у мојим годинама наше баке су почињале да носе црнину. Она их је вечно подсећала на све губитке које су, свака за себе, и све заједно… народно подносиле, па је начин живљења постао и начин облачења – никад прежаљени најближи, а увек спремне на нова давања.
Зато су све СТАНИНЕ погаче и сви МАЈЧИНИ хлебови меки, бели и мирисни, као и све њине груди под црним блузама…
И, чисти су… пречисти, као сви зенични росни извори орубљени тим црним пустим рупцима.
*Рубац – марама које су носиле крајишке жене