За ових пет месеци испекла сам око 700 Таина, прешла преко 3500 километара, стегла руку бар стотини нових људи, инспирисала десетине жена на мешење сопственог хлеба, упознала хиљаде људи са њиховим изворним предачким хлебом, примила гомилу нових захтева за контакт на друштвени мрежама, а готово 2 000 људи запратило је “Завичајно”.
Свеукупно – велики посао за мојих десет прстију!
По мојим рукама су ране од опекотина и посекотина, а у мојој души радост. Сви моји мишићи преболели су своје болове, а сви моји напори праћени су Добрим. Другачије не може. Не иде. И ту где је благослов – теку и крв и мед.
Моји су сељаци. И ја сам одрасла на селу. Ратом смо тумбани по разним местима и становима. Замисли сељака у кутији?! За њега нема горе духовне смрти. У дубокој старости моја бака је издахнула у простору људи које никад није видела, на високом спрату, затворена као птица у кавезу. Негде сам сачувала њену последњу крвну слику и сви параметри, почев од шећера па до притиска, били су у границама нормалног.
А, колико је тек хлебова она испекла!? Колико људи подигла… колико земуница, паљевина и ратова преживела… колико различитих војски надјачала…?
И још има таквих бака. Њима је живот оставио грбе, а живљење смисао.
Има још старих и жилавих, али села је све мање… Где је сељак без села? Где је воденица без потока? Где је хлеба без жетве? Где је човека без сетве?!
Ко је крив, питамо се.
Па, Дрина је крива. И ми с њом. Кривудамо кроз наше животе бежећи од руку у земљи и шака у брашну. Износимо храну из великих маркета уместо из својих башта. И воду! Уместо да је сипамо са извора. Сопствену воду, некоћ живу, купујемо умртвљену у пластичним балонима, с распродатих наших извора и од истих таквих душа.
Најлакше је махнути руком и рећи да је готово, нема више спаса ни спасења, неће бити ни поколења, сви одоше, село мре.
Да су тако наши стари одустајали лако – ни нас било не би. Ни доброг ни лошег, а нашег. Ничега!
Осим свега што поседујемо наслеђем, поседујемо и велике рупе о том истом споственом наслеђу које, мало је рећи, али је засигурно тачно – мало који народ има. Ни мени руке не би биле изгребане да ми срце није пуно и крви и меда, а досадашње живљење ме је уверило да је тако. Можда је још и некако другачије, али видим да трње и труње скупа не иду. Живот просеје сваког и ништа се не баца. То сам, такође, научила од своје баке. Мекиње су здраве и прочишћавају. А, мед је лек!
Волела бих да се окупљамо око свога Огњишта, да се напојимо снагом и жилавошћу предака. Предаја никад није постојала у Срба. Али Светиње јесу. Гробови, Хлебови и Храмови наше су Светиње. Ми нисмо мали народ, ми само мало Доброг о себи мислимо, а то морамо да поправмо. Наши стари су знали да нису мали, зато су њихова дела говорила уместо њих. Скромност их је уздигла изнад свих времена и то се никад обрисати не може.Чак ни заборавом. Јер, увек има оних који перцем голицају врх носа док спавамо.
И као што би моја пријатељица рекла, онако просто и народски, искрено: “Пробудило се неко Добро у људима”. И то је Истина.
А, једног дана… када Таин поново буде пуноправни део српске трпезе причаћу вам до танчина како је све почело… с колико мало и с колико много у истом даху. Сад… ма, не бисте ми веровали…
Зато, драге Српкиње, оживљавајте своје запуштене авлије, баште, амбаре и подруме! Посетите воденице, замесите хлебове, погаче и пројанице! Прекрстимо се уз своје бројанице! Нек’ нам се зашарене ћилими и тканице, да чујемо опет меденице, пчелице и птице веселице!
И ви, домаћини, засучите рукаве. Подигите плотове и орежите воћњаке, махните косом по међама, потегните семе у врећама, здравите се и рукујте, у очи се гледајте и не рачунајте унапред шта од тога имате, Живот ће рачунати за вас.