Дакле… многи ветрови су ме косили и многи ће јоште доћи, али који год да наиђе не верујем да ће одувати ову моју тежачку страст ка Огњишту и дому.
Све што могу да купим, а на продају је, тражим и гледам да буде домаће. Веома пазим где остављам свој динар.
Српски сељак.
Он је та институција, локална занатска радња и тихи стуб овог невремена. Е, ту купујем, код њега и никад нећу разумети зашто свој динар дати туђој индустрији, нездравој, похлепној и лошој, а не оставити га свом саборцу, комшији… брату по икони, ако ништа друго?!
Не замерите ми, ја сам одрасла на млеку, сиру и хлебу. Било је свега, ништа није недостајало.
Данас нам недостаје само једно – радост. И дељење онога што имамо.
Ако је и за динар – нека је, али нека је наше, нека је добро, нека је најбоље што имамо у времену овог невремена.
Потребно је само мало, само један бљесак и биће нам лакше свима.
Онај ко купи Таин подржао је нас који смо карике у низу опстанка: и мог воденичара, и мене, произвођача амбалаже, штампе, следећег од којег ћу купити сир или поврће… било шта што ми је потребно, а чинимо то на најдиректнији начин свесни да је тако, можда, још једино могуће.
И наравно НИС! Живи – мртви та подршка не изостаје.
Без горива – никуд.
Најбоље би било да свако нешто производи. Када понестане новца, размена ће бити једини начин, а за њу је потребна огромна сарадња и усмереност једних на друге.
Нас малих произвођача је мало, и ми смо потрошачи, такође, и из тог угла видимо да је удруживање неопходно.
Удружујте се и ви који сте потрошачи. Ако поручујете поштом – делите поштарине, ако идете на пијацу – понесите цегер и за још неког, следећу пут тај неко други ће уместо вас, када кренете на пункт да преузмете пакет – преузмите још нечији, следећи пут када ви будете заузети отићи ће неко други… комшија, друг… брат… тетка.
Ниједна слобода није се извојевала без Хлеба. То значи: не можемо живети без хране, као што живети не можемо ни без Слободе. Слобода је Ухлебљење, а да бисмо живели у слободи, а сити, једини начин је рад… домаћи, наш, прави производ. Производимо и то што произведемо изнова и изнова креирајмо и тако ћемо затворити круг, а круг је попут сунца.
Не туђе – наше, бре!
Не туђину – нашем сељаку!
Причајмо о оном добром што смо видели, чули и купили. Преведимо само једног линдловца макар у повременог “домаћина” и већ смо учинили нешто. Све је то удруживање. И то се зове љубав.
Према себи, према својој породици, према свом сабрату и према отаџбини.