Сви смо у овом кругу, све наше руке, мале и велике. Све што се види и још више оно што се не види. Хвала пријатељима који су урадили поставку још на самом почетку. А они који се заиста сећају почетака сетиће се и првобитних цртежа који су служили уместо логоа. Мноштво дивних, уникатних и јединствених сличица вредно је креирала моја Митра, с непуних десет. После цртања – сецкала их је, […]
Четрнаести дан од печења. Таин – Српски Војнички. Хлеб којег историја слови малим, а ја великим словом. Воденично брашно, ражено, најсличније ондашњем. Природни квасац – најсличнији старињском. Моје руке – исте као некад нечије и огњиште… у длаку исто и за век окаснило. Није смело да се деси то што се десило – заборавили смо залогај предачки. Али, ево, вољом божјом ово је треће лето како је опет ту, са
Било нам је дивно у Сретеновића воденици. Цео дан смо провели у дружби, причајући и једући хлеб наш.Молитвом смо отворили ову прву радионицу и хвала Урошу, дивном дечаку, који се у прави час сетио оног што увек иде на почетку… и на послетку свега.Правили смо Станине погаче, од пшеничног и спелтиног брашна и Таине.Топао дан, а у очима свих још више топлине беше. Били смо расположени, испуњени и опуштени, а
Прво иде Хлеб. Свуда. На трпезу. На њиву. У хлад ливаде. На бразду. У бразду. Уз рођења. На славе и на славља. Пред Иконе. У дочекивања и испраћања. У гозбе, свадбе и на даће. У сиромаштво. У рат. У тежанију. У бежанију. Први је у посту. Први после поста. Хлеб је спасење у причести, даровање у радости и горчина у гордости. Прво гази Хлеб у војнику, па онда војник. Најпре
Обраћам му се с посебним поштовањем. У душу га знам – у душу ме зна. И само када ми дозволи – додам му нови укус. Стар ли је или нов… како се узме. Таин са сремушем Овај Таин није у длаку исти, као некад… као онда кад су га јели наши стари, јер ни ми више исти нисмо. Ал’ још нам је исти код. И ход. Стазе и богазе. Небо
Од сабајле виђам нашу децу како цупкају испред продавница да купе ужину. Још ни радници не стигну – али наша деца стигну и пре времена, због превоза. Код нас на селу није баш ко у граду, ми морамо да се довијамо куд год да кренемо. Виђам нашу децу у тим истим продавницама и по повратку кући. И ми смо волели да свратимо и да крцкамо штогод успут. У граду готово
Ништа не може да се пореди са хлебом. Једини пандан му је млеко, ипак… ништа тако верно не прати човека, од рођења до смрти, као хлеб. Од голих десни до десни голих. И ништа не може, а и не сме да му се замери. Нема лошег у вези са хлебом, лоше је само када га нема. Може испасти недопечен, препечен, гњецав, неслан или преслан, али какав год и даље је
Током снимања емисије “После ручка”, Јована, водитељка, рекла је истину: ако се хватамо мешења – слутимо на зла времена. Тако је то уврежено у нашем народу. Нажалост та зла времена дуго нам трају, бојим се баш зато јер смо заборавили и да месимо и да једемо свој хлеб. Дете које одраста гледајући мајку како га храни кором свог хлеба, а већ га је задојила својим млеком, не може тако лако
Хлеб постојане текстуре, чврсте конзистенције, потпуно природних састојака, с домаћим квасцем, добро печен на ватри… дуготрајан и сит, мирисан, умерено сладак, ма прави војнички! Природних боја, без улепшавања фотографије, јестив и укусан и после пуних 8 дана. Биће и десетог и четрнаестог. Е, то је српски домаћи око чијег стварања, од зрна па до залогаја учествују бројни дланови, дуги километри, зној и задовољство. Али зато нико нема овакав! Само Србија.
Поносна сам на сваку кору, окрајак, средину и на сваки жар… дим, пепео и гар… на сву милину Огњишта свог. Овде је све умешено ручно и по старињски, од нескромно врхунског брашна органски узгојених житарица, млевених под воденичним каменом на Топлици. Пут сваког овог залогаја је дуг… трпељив… гарав, знојан и сладак. Укусан и укупан. Задојен и пун. Неишчашен из наслеђа и неизбрисив из сећања. И по први пут ћу рећи
