Од сабајле виђам нашу децу како цупкају испред продавница да купе ужину. Још ни радници не стигну – али наша деца стигну и пре времена, због превоза.
Код нас на селу није баш ко у граду, ми морамо да се довијамо куд год да кренемо.
Виђам нашу децу у тим истим продавницама и по повратку кући.
И ми смо волели да свратимо и да крцкамо штогод успут.
У граду готово све пекаре и све сендвичаре су близу школа.
Тамо наша деца једу.
Шта једу? То је моје питање откад имам децу: шта тамо, у том неквалитетном избору има добро за нашу децу?!? Моју децу?
Радила сам и у школи годинама. Тек ту је јад и беда од понуде…
Никад им нисам плаћала такве сплачине, а и ђацима сам покушавала да објасним да је најбоље да носе своје ужине.
Али?
Те ужине треба спремити.
О њима треба мислити. Њих треба уврстити у навику.
Својих ужина не смемо се стидети.
Све што је донела западњачка култура – лоше је, па између осталог и то трчкарање по радњама, пекарама и мљацкама разног типа.
Никад их нисам пустила у школу, а да нису понели динар са собом. Треба да имају, али увек су имали и ужине. Сада су већ велики, понекад их и прескоче, не могу ни да замислим да сваког дана купују и једу сплачине… па ко сам онда ја? И зашто сам?
Зар кора мога хлеба поклопљена кором одозго није боља од било којих кечапа, маргарина и мајонеза, и то сваког боговетног дана?
И тако у круг… деца наше деце радиће исто.
Навике су чудо, а када су опаке – опасне су.
Жао ми је те деце што од сабајле, на снегу, киши, на сунцу или ветру, стоје и цупкају да би купили парче…. ЛОШЕ парче… нечега…