Делић спелтине лепоте уочи доставе у Крагујевцу. Штрудла са јабукама и Чоколадни меки хлеб са благим укусом менте и вишања. Волим претакање ових предивних природних боја, поветарац са трема, поглед у брдовито зелено и шољу вечерње кафе. Не могу замислити живот без љубави, а камоли живети га таквог…беживотног. Волите.
КУРУЗА – стари банијски назив за чисту ПРОЈУ. Ми преко Дрине звали смо је тако… КУРУЗА. БЕСКВАСНИ и БЕЗГЛУТЕНСКИ хлеб. Шарено пројино брашно, старињско, воденично, вода и со. Воденица Сретеновића, Лајковац, округ ваљевски.
КУРУЗА – тако смо ми на Банији звали чисту проју. Залогај који се или воли или се не воли. Ова је од органског пројиног брашна, ( *некад су се сва наша брашна тако звала) али обогаћена поврћем и биљем из моје башЧе, и коцкицама козјег качкаваља “Јаниног раја”, домаћина наших, крагујевачких. Мириси лета и укуси свежег, лаганог и домаћински топлог. ШАРЕНА КУРУЗА спој је свега што волим.
Нешто најлепше и најдирљивије у српском наслеђу! Нешто најсветије на Земљи, а достојно царства на Небу. Нешто најћутљивије, а најгромкије што збори… најтананије и најсвечаније мајчиних руку дело. Једино место где и живот и смрт једу скупа и где су мир и немир пријатељи. И где је сва чистота Живота.
Моја мајка их је пекла на плотни пећи на дрва. Све је ручно радила, као и ја данас. Она је користила бело пшенично брашно, а ја спелту. Чисту органску. МЛИНЦИ или КРПИЦЕ су преукусне! Ми, Срби Пречани, радо смо их правили, попут разних других врста теста. Млинци су диван домаћи прилог уз разна кувана јела, печења, а мени су најдражи кувани у млеку и преливени јогуртом или сиром. Тек тада
Обраћам му се с посебним поштовањем. У душу га знам – у душу ме зна. И само када ми дозволи – додам му нови укус. Стар ли је или нов… како се узме. Таин са сремушем Овај Таин није у длаку исти, као некад… као онда кад су га јели наши стари, јер ни ми више исти нисмо. Ал’ још нам је исти код. И ход. Стазе и богазе. Небо
Од сабајле виђам нашу децу како цупкају испред продавница да купе ужину. Још ни радници не стигну – али наша деца стигну и пре времена, због превоза. Код нас на селу није баш ко у граду, ми морамо да се довијамо куд год да кренемо. Виђам нашу децу у тим истим продавницама и по повратку кући. И ми смо волели да свратимо и да крцкамо штогод успут. У граду готово
Не знам на шта ми више мирише… на детињство, на огњиште ил’ згариште… на најдраже ми руке и старичину силуету, и под рупцем очи плаве и топле… на тугу што их више нема или на радост… на сећање и осећање што поново могу све да (д)оживим?! Банијска ЦИЦВАРА. Краљица укуса. Најпрофињенији залогај мог детињства. И она – моја бака од које наследих све што сада имам и умем. Чист домаћи кајмак из
ХЕЉДИН хлеб. При првом пресеку – мирише! Савршен склад хељде и спелте, краљица житарица! Хране и греју тело и крв… буде носталгију. Воденично, цело зрно 70%, уз 30% белог пшеничног које потпомаже ферментацију. Свеукупно – одлична сварљивост и висока нутритивна вредност.
Хлеб постојане текстуре, чврсте конзистенције, потпуно природних састојака, с домаћим квасцем, добро печен на ватри… дуготрајан и сит, мирисан, умерено сладак, ма прави војнички! Природних боја, без улепшавања фотографије, јестив и укусан и после пуних 8 дана. Биће и десетог и четрнаестог. Е, то је српски домаћи око чијег стварања, од зрна па до залогаја учествују бројни дланови, дуги километри, зној и задовољство. Али зато нико нема овакав! Само Србија.
