Обраћам му се с посебним поштовањем…

Обраћам му се с посебним поштовањем. У душу га знам – у душу ме зна.

И само када ми дозволи – додам му нови укус. Стар ли је или нов… како се узме. 

Таин са сремушем

Овај Таин није у длаку исти, као некад… као онда кад су га јели наши стари, јер ни ми више исти нисмо. Ал’ још нам је исти код. И ход. Стазе и богазе. Небо и земља.

У даљини и земља и Небо су близу.

Никад ништа с хлебом нисам планирала. 

Ни ономад када сам му додала суве колубарске шљиве. Читајући сазнала сам да су их наши прадедови јели уз овај хлеб, по наредби војводе Мишића. Тада је шљива било за извоз, али извоза није било. А било је борбе.

Да није тако било, питам се како би било и да ли би било нас… Отуд моје огромно дивење хлебу српском. Нашем.

Догодио ми се у ходу и трчању кроз дан. У тренутку светлосном. По наредби нечијој.

Овај зеленкасто-колоритни подсећа на звекет кашика… на порцију пасуља војничког и везицу лука. На жагор. На хваљење и куђење.

На добацивање комори. Псовке и смех. И на тишину. Носталгију и бригу.

Међу обрвама сету. Међу залогајима  слике прага, огњишта и лица… а међу вилицама грч. 

Ето, чини ми се, да се баш ту рађала слобода. У пљувачци горчине и меда.

И хлеба.

Scroll to Top