Не знам на шта ми више мирише… на детињство, на огњиште ил’ згариште… на најдраже ми руке и старичину силуету, и под рупцем очи плаве и топле… на тугу што их више нема или на радост… на сећање и осећање што поново могу све да (д)оживим?!
Банијска ЦИЦВАРА. Краљица укуса. Најпрофињенији залогај мог детињства. И она – моја бака од које наследих све што сада имам и умем.
Чист домаћи кајмак из Тополе и пројино воденично брашно с Колубаре.
Направила сам је по осећају и уз мајчину кратку инструкцију.
Дакле, када ми је Славица поклонила ћасицу свог правог младог домаћег кајмака, знала сам шта ћу с њим.
Растопила сам га на благој ватри и потом додала 2 – 3 кашичице шареног пројиног брашна и мешала све заједно. Пошто је кајмак већ довољно слан није требало додавати со, и да бих га разблажила додала сам мало млека. Цицвара се непрестано меша док не пусти уље и док не засија. Тада је готова. И једе се топла.
Можете додати и домаће врхње /павлаку. Јаје није потребно у овој верзији, јер кајмак је већ довољно и укусан и јак.
Само од домаћег и правог може се направити права цицвара.
Са индустријском павлаком и млечним производима – џаба сте мешали. Проверено.
Уз хлеб из моје фуруне – за мене не постоји дражи укус.
Не може се појести много, али може довољно и с уживањем.
Пријатно! Пробајте.
Тражили сте рецепт.