Четрнаести дан од печења.
Таин – Српски Војнички.
Хлеб којег историја слови малим, а ја великим словом.
Воденично брашно, ражено, најсличније ондашњем. Природни квасац – најсличнији старињском.
Моје руке – исте као некад нечије и огњиште… у длаку исто и за век окаснило.
Није смело да се деси то што се десило – заборавили смо залогај предачки. Али, ево, вољом божјом ово је треће лето како је опет ту, са нама.
На данашњи дан Аустроугарска је објавила рат Србији ‘914.
На данашњи дан после 14 дана отворила сам векну и појела ово парче уз ручак. И отрчала у борбу, свакодневну.
Како изгледа – види се, а колико је укусан, добар и здрав зна онај ко га је пробао.
Нашим прецима он је био најслађи залогај слободе… баш ове коју дишемо, по којој ходамо… коју непрестано неко вреба и која нам, више од живота, треба.