Огњиште је душа сваког залогаја, а душа хлеба је у души сваке српске мајке, зато је ово њен – МАЈЧИН хлеб. Њему ништа не треба додати ни одузети да би вазда савршен био, чак и када савршен није, а не ваља само када га нема. Срећна сам што моја деца једу корице и срединице које им моје руке спреме. Срећна сам што моја девојчица са непуних дванаест уме да га замеси. […]
Дакле… многи ветрови су ме косили и многи ће јоште доћи, али који год да наиђе не верујем да ће одувати ову моју тежачку страст ка Огњишту и дому. Све што могу да купим, а на продају је, тражим и гледам да буде домаће. Веома пазим где остављам свој динар. Српски сељак. Он је та институција, локална занатска радња и тихи стуб овог невремена. Е, ту купујем, код њега и
Увек сам говорила да ће ме само хлеб мој спасити. Сећам се… донела сам Таин једном познатом суграђанину, сели смо да прозборимо коју и излетоше ми истине моје, а он рашири очи, повиси тон и груну: “Не само тебе, све нас! Само ће нас хлеб наш спасити.” Никад то нећу заборавити. Отад време се брзо променило, а недавно беше. Гледам… још се спава. Треба устати зором и посматрати дан. Онај
За ових пет месеци испекла сам око 700 Таина, прешла преко 3500 километара, стегла руку бар стотини нових људи, инспирисала десетине жена на мешење сопственог хлеба, упознала хиљаде људи са њиховим изворним предачким хлебом, примила гомилу нових захтева за контакт на друштвени мрежама, а готово 2 000 људи запратило је “Завичајно”. Свеукупно – велики посао за мојих десет прстију! По мојим рукама су ране од опекотина и посекотина, а у
