Поносна сам на сваку кору, окрајак, средину и на сваки жар… дим, пепео и гар… на сву милину Огњишта свог.
Овде је све умешено ручно и по старињски, од нескромно врхунског брашна органски узгојених житарица, млевених под воденичним каменом на Топлици.
Пут сваког овог залогаја је дуг… трпељив… гарав, знојан и сладак. Укусан и укупан. Задојен и пун. Неишчашен из наслеђа и неизбрисив из сећања.
И по први пут ћу рећи да овакве дарове Србије нигде не можете наћи, осим у њој. Нема продавница које нуде наше најбоље домаће производе, а знате и зашто. Тек да додам – зато што су врхунски и што не трпе још нечије руке.
Ово су производи који су створени да иду из руку мојих право у руке твоје. Њих може да “плати” само онај ко је већ платио превисоку цену свог постојања и који зна да истински вреде плодови наших њива. А то цене нема.
Никад нигде нисам рекла, па ни себи: професор сам, нећу да радим с џаковима, ватром и димом. Желим уштиркане нокте и сигурне уплате.
Сад ћу да кажем: професор јесам и потписујем једно писано дело, али још хоћу да ложим буковину и да се дивим погачама као дукатима.
Осећање из којег радим веома је уштиркано, а предање које остављам – смислено.
На послетку, увек је воља божја.
Хоћемо ли схватити да без свог хлеба не можемо опстати – не знам. Али знам да ћемо пропасти онда када потпуно престанемо да сејемо, жањемо, мељемо, месимо, печемо, једемо и славимо уз свој хлеб, са свих ових седам кора.
Сви ми, мали произвођачи,чије производе не можете наћи по полицама дајемо снагу друштву, а заједно са вама – потрошачима најјача смо његова карика.
И зато ми можемо да се разумемо само са онима који схватају да је куповати домаће, од малог произвођача, сељака и тежака, исто што и отићи на одмор у планину или бању, обићи зараслу дедовину, скинути паучину с икона и упалити свећу на гробљу… и успут, иза неке тарабе покупити јабуке које труну, а родиле су. За нас су родиле.
Нисам рођена за предузетника, али јесам за уметника.
Не могу вам ништа другачије, ни привлачније рећи, јер од свитања до сумрака гледам у бразде, у те наше вечне, богомдане образе.