Прво иде Хлеб. Свуда. На трпезу.
На њиву. У хлад ливаде. На бразду. У бразду.
Уз рођења. На славе и на славља. Пред Иконе. У дочекивања и испраћања. У гозбе, свадбе и на даће. У сиромаштво. У рат.
У тежанију. У бежанију.
Први је у посту. Први после поста. Хлеб је спасење у причести, даровање у радости и горчина у гордости.
Прво гази Хлеб у војнику, па онда војник. Најпре се моли Хлеб у монаху, а за њим монах.
У утроби мајчиној кроз млеко њено – кору му пијемо.
Пре зуба и после зуба деснима га жваћемо.
И кад умремо други га жваћу за нас.
Када схватимо… и када се сетимо да све дугујемо Хлебу – Хлеб ће опет бити први. Свуда! И тада ће нам бити боље.
Шта год радили, куда год ‘одили и кога год походили без залогаја Погаче и зрна соли нигде стигли нисмо.