На данашњи дан…

На данашњи дан, 15. септембра 1918. овај Таин поскакивао је у Алексиној торбици од силине његових корака и од милине му у грудима, коначно – Србији…кући!  

Господ је овом Србину дао велике дарове и још веће задатке, а зашто је то тако заувек ће остати само између таквих душа и Њега – Господа Бога нашега.

 Осим што нам је оставио овај Хлеб, Алекса Здравковић из Пирота сачувао је и заставу Трећег пешадијског пука првог позива.

 Са каквим су пожртвовањем и преданошћу наши преци прихватали ову свету дужност и како су је носили, све нам је теже разумети.

Застава никад, ни по живу главу није падала  у руке непријатеља. Никад. Ако и јесте – и глава је. Глат.

У руци тробојка, преко груди Таин, а у грудима Србија. То је то свето тројство које је украсило живот Алексе Здравковића.То су те посебности оног времена у коме је обичност крајња врлина.

А мајка, ко свака мајка, простотом свог чистог духа уткала је молитву и светост у свој завет. Молила га је да никад не поједе своје прво војничко следовање.

Не знамо ни да ли је сазнала да је вредело. Да је много, много… премного је вредело!

Он се вратио са ордењем, чиновима, са њеним хлебом и пуковском заставом коју је свечано испратио дванаест година после рата. 

Вратио се са причом која је оплеменила мој живот, век и кусур касније.

А застава?!

У испраћају пољубише је онако избледелу и изрешетану најпре он, а затим сви његови ратни другови. Било је то 3. септембра 1930. године у Пироту.

Његов Таин тада је још био у његовој кући као талија и као тапија.

Од 1912 до 1941. ова скамењена векна непрестано је била с њим. Испратила га је у рат и у Мир.

Кажу, умро је од туге када су Бугари поново ушли у Србију. 

Ово су дела једне просте српске мајке и њеног обичног великог сина, као и безброј сличних прича…како се десило да их заборавимо?!

А десило се.

Данас нам све изгледа ко приповедање из народа. Можда беше, а можда и не беше.

Али, не иде то баш све тако… тако лако, беше или не беше…

За чињење великих дела потребна је жртва. Када имамо спремност на потпуно давање себе, тада чини Он.

Осећам да ниједна туга није уистину прошла, а како би, онда, тако велико пожртвовање прошло?!

Ако је тело иструлило, а време прегазило, ако смо ми заборавили – Постојање није заборавило.

Све учињено и проживљено вибрира још јаче.

Овој мајци одавно не знамо име. 

 Потпуно је неважна њена личност, нема више ни труна ега, остала је само суштина: безимена и топла светли у свим именим и безименим мајкама Србије.

Хлеб који је она умесила још ‘912 није штитио само њеног сина, задобио је дивљење и поштовање свих. Пред одлазак у бој, цео пук га је целивао. Једна по једна душа.

Замислите хиљаде глава које челом и уснама дотичу кору скамењеног хлеба

Пре неки дан колима сам заобишла једну бачену на улици… Ражену или пшеничну, природну или затровану, има ли разлике?! 

Не осуђујем. Питам се. Колико ли нам је добро наше Добро…?!

Данашњи дан је велики за све Србе у отаџбини и расејању.

Да не би овог данашњег, оних времена и душа… па три тачке…

Баш данас, ето ироније живота, по препоруци Института које добро познаје квалитет и вредност Таина, однела сам га у једну прометну велику радњу не би ли нашао своје место.

Ко ме зна – зна да радње избегавам, но… ајде, вазда гледајући да помогнем Таину, да се чује и зна за оно што заборавити нисмо смели, а и откуд нам право да заборавимо… упала сам у сечиво.

Нагло и дубоко ме заболело и вазда ће ме болети… како смо пали…

И одакле нам право да паднемо!?!

Како смо,бре, смели?!?

Scroll to Top