Јуче сам, по први пут, залутала у ову лепоту. На улицама Крагујевца беше страшна гужва, једва нађох паркинг, па пружих корак, јер већ сам каснила, а не волим да касним, тако су ме учили.
Извињавам се што су ме чекали и пратим мог домаћина. У срцу сам града. У једном од пасажа, па још иза. Овде је редакција “Гласа Шумадије “.
Закорачих на степенице, али видех да улазим у 19 век!
Одушевљена пењем се, загледам сваки кутак и хватам сваки кадар.
И чудим се. Вала, искрено се чудим и срцем захваљујем свакоме ко је икад ишта учинио да се дух ове старине сачува.




И даље ништа не знам о овом делићу архитектуре, минулог времена и историје, осим да ме је занело детињство. Чардаци – старе дрвене куће са верандом – гањком, изрезбарени детаљи, столетне греде…и жижак.
И као што рекох младићу који ме је звао на разговор: ми смо исти народ. Имамо исте обичаје, на исти начин смо живели, жњели, месили, прали и светковали. Истим се свецима молили.
Разликујемо се у некој шари, речи, у стиху и песми, у неком кораку и колу, на гробљу на ком не једемо, али их у исте дане походимо.
Ми смо притоке исте реке и где год да закорачим свуда осећам знамење свог рода и лепоту свог народа.