Моја најранија сећања сежу до танко, танко развучених и провидних корица.
Ивице оклембешене, још мало па ће на под!
Тако је то моја дивна бака радила. И то је било тако… нормално, обично, као дланом о длан. Нити ју је ко хвалио, нит’ јој бог зна шта помагао, нити око ње ко цупкао – знало се да ће бити залогаја који се воли. И то је све.
Црни рубац, прамен седе косе, под њим море очију модрих, а на јагодицама помало окорелог теста. Она и моје детињство.
Најдраже биће које ме је свему научило. Да је бар била свесна колико!