Данас је слава наше сеоске цркве у Ђуриселу. Нека је на здравље и на спасење свим сељанима и свим Србима где год да су.
Требало би да поставим икону Богородичину или Вазнесење Христово, као што и хтедох, а онда повуче ме ова покошена ливада на само пар корака од икона и храма.
Господ је свуда. Видим Га свуда.
Застала сам с децом пред том лепотом. Загазила у кошевину. Стајала и гледала и сећала се како смо их обрађивали и чували некоћ… све наше ливаде, откосе и међе.
Кад сам била дете најстрашнија казна била ми је покошена ливада у подне! Прицврљи жара, зној голица, дланови бриде, оштре сламке парају кожу, а реч не смеш да прозбориш, јер тада није било нећу, ни не могу.
Издржимо некако.
А онда хлад старог храста. Памучна крпа, со… погача, сланина и парадајз, и потрага за ладном водом с оближњег комшијског бунара.
Па издржиш још мало. Па стигне предвечерје, а са њом сва лепота живота.
Све ливада до ливаде, откоси до откоса, у даљини ситне шарене фигуре, звук трактора и понеки глас поветарцем ношен.
Кад стигну и други разиграни и орни домаћини у своје мирисне редове, зној и умор нестајао је у шали и смеху.
Сунце јењава, а зрикавци се буде.
Мирис сена запахне, а залепљена прашина с коже лако се стресе.
Дрвене виле, вода, мајчин рубац и очева седа коса под ведрим небом.
А кад се све заврши лежасмо каткад у трави, крај стога, гледајући у звезде.
Сећам се… отац је говорио да је и његовим детињству све тако било, и путеви, и стазе, ливаде, и звезде, и сена, шуме и неба, и да не мислимо да се нешто много променило.
И није. У праву је мој отац. Ништа се није применило.
Све што се збило, збило се и ту и остало. И живо и свето и дан данас.