На данашњи дан, пре два лета, испекла сам свој први Војнички Хлеб. Ни слутила нисам да ће ми заувек променити живот.
Недуго потом појавио се у јавности и изазвао емоције, јер писала сам о њему… О Таину, волела сам га, носила на кућне прагове… радила нешто што досад нико није: својим осећањем ширила сам сећање на заборављени предачки хлеб из славних балканских и великоратних битака.
За све ово било је потребно и лично прегалништво. Данас многи знају шта су им јели преци док су им остављали слободу, њиву, мећу и шљиву.
Ко жели да га сам замеси има мој снимак. Ту је и документарац као потпора целој причи.
Ко жели да га проба, јер је спој најбољег што смо у природи успели да сачувамо – ту сам. Сваки је уникатан, лично и ручно замешен од најбоље органске ражи и спелте коју је могуће данас имати, са дугом ферментацијом, квасни је или бесквасни, печен на ватри, у фуруни, као некад.
Сит и здрав, дуготрајан и виталан, природан и квалитетан – најбољи хлеб који је хранио најбољег војника на свету.