Четрнаести дан од печења. Таин – Српски Војнички. Хлеб којег историја слови малим, а ја великим словом. Воденично брашно, ражено, најсличније ондашњем. Природни квасац – најсличнији старињском. Моје руке – исте као некад нечије и огњиште… у длаку исто и за век окаснило. Није смело да се деси то што се десило – заборавили смо залогај предачки. Али, ево, вољом божјом ово је треће лето како је опет ту, са […]
КУРУЗА – стари банијски назив за чисту ПРОЈУ. Ми преко Дрине звали смо је тако… КУРУЗА. БЕСКВАСНИ и БЕЗГЛУТЕНСКИ хлеб. Шарено пројино брашно, старињско, воденично, вода и со. Воденица Сретеновића, Лајковац, округ ваљевски.
Било нам је дивно у Сретеновића воденици. Цео дан смо провели у дружби, причајући и једући хлеб наш.Молитвом смо отворили ову прву радионицу и хвала Урошу, дивном дечаку, који се у прави час сетио оног што увек иде на почетку… и на послетку свега.Правили смо Станине погаче, од пшеничног и спелтиног брашна и Таине.Топао дан, а у очима свих још више топлине беше. Били смо расположени, испуњени и опуштени, а
КУРУЗА – тако смо ми на Банији звали чисту проју. Залогај који се или воли или се не воли. Ова је од органског пројиног брашна, ( *некад су се сва наша брашна тако звала) али обогаћена поврћем и биљем из моје башЧе, и коцкицама козјег качкаваља “Јаниног раја”, домаћина наших, крагујевачких. Мириси лета и укуси свежег, лаганог и домаћински топлог. ШАРЕНА КУРУЗА спој је свега што волим.
Нешто најлепше и најдирљивије у српском наслеђу! Нешто најсветије на Земљи, а достојно царства на Небу. Нешто најћутљивије, а најгромкије што збори… најтананије и најсвечаније мајчиних руку дело. Једино место где и живот и смрт једу скупа и где су мир и немир пријатељи. И где је сва чистота Живота.
Данас је слава наше сеоске цркве у Ђуриселу. Нека је на здравље и на спасење свим сељанима и свим Србима где год да су. Требало би да поставим икону Богородичину или Вазнесење Христово, као што и хтедох, а онда повуче ме ова покошена ливада на само пар корака од икона и храма. Господ је свуда. Видим Га свуда. Застала сам с децом пред том лепотом. Загазила у кошевину. Стајала и
Моја мајка их је пекла на плотни пећи на дрва. Све је ручно радила, као и ја данас. Она је користила бело пшенично брашно, а ја спелту. Чисту органску. МЛИНЦИ или КРПИЦЕ су преукусне! Ми, Срби Пречани, радо смо их правили, попут разних других врста теста. Млинци су диван домаћи прилог уз разна кувана јела, печења, а мени су најдражи кувани у млеку и преливени јогуртом или сиром. Тек тада
Прво иде Хлеб. Свуда. На трпезу. На њиву. У хлад ливаде. На бразду. У бразду. Уз рођења. На славе и на славља. Пред Иконе. У дочекивања и испраћања. У гозбе, свадбе и на даће. У сиромаштво. У рат. У тежанију. У бежанију. Први је у посту. Први после поста. Хлеб је спасење у причести, даровање у радости и горчина у гордости. Прво гази Хлеб у војнику, па онда војник. Најпре
Моја најранија сећања сежу до танко, танко развучених и провидних корица. Ивице оклембешене, још мало па ће на под! Тако је то моја дивна бака радила. И то је било тако… нормално, обично, као дланом о длан. Нити ју је ко хвалио, нит’ јој бог зна шта помагао, нити око ње ко цупкао – знало се да ће бити залогаја који се воли. И то је све. Црни рубац, прамен
Обраћам му се с посебним поштовањем. У душу га знам – у душу ме зна. И само када ми дозволи – додам му нови укус. Стар ли је или нов… како се узме. Таин са сремушем Овај Таин није у длаку исти, као некад… као онда кад су га јели наши стари, јер ни ми више исти нисмо. Ал’ још нам је исти код. И ход. Стазе и богазе. Небо
